sminker

moc vestica

27.maj 2009.

VEČERAS

Sad znate. Pa javite i drugima

Objavio sminker u 27. maj 2009 18:35:50 | 1 komentara

Srđan Valjarević

Srdjan Valjarevic 'Džo Frejzer i 49(+24) pesama'

Autor:Bratislav Nikolić (objavljeno pre tri godine za sajt B92)

Srđan Valjarević se vratio u velikom stilu posle dugogodišnje pauze u objavljivanju,i ove godine je napokon dobio mesto koje zaslužuje u srpskoj književnosti. U nepunih godinu dana Samizdat B92 objavio je čak tri njegove knjige! Prvo se početkom godine u knjižarama pojavio 'Dnevnik druge zime' za koji je Valjarević dobio dve nagrade ( nagrada za jedan od 10 najboljih romana u jugoistočnoj Evropi u ovoj godini i skoro ustanovljena nagrada 'Biljana Jovanović' koju dodeljuje Srpsko književno društvo). Zatim, u proleće izlazi roman 'Komo'( priča o boravku na obali istoimenog jezera u Italiji), a ovih dana stiže reizdanje zbirke ' Džo Frejzer i 49 (+24) pesama'.Kada su mnogi mislili da je Valjarević samo 'nikad prežaljeni' talentovani pisac mlađe generacije, posle određenih zdravstvenih problema,Valjarević se skoro potpuno oporavio, i piše punom parom. 'Dnevnik druge zime' i ' Komo' se fantastično prodaju, a nema sumnje i da će ' Džo Frejzer ...' takođe sjajno proći,jer je po toj zbirci pesama Valjarević i najpoznatiji . Knjiga je objavljena prvi put 92' godine,zatim izlazi reizdanje 96' godine, uz dodatak 24 novih pesama.Prevođena na švedski, francuski i engleski jezik, ova zbirka već jako dugo ne može da se pronađe apsolutno nigde u Beogradu.Zato su se ljudi iz Samizdata B92 potrudili da se stvari promene i kultna zbirka pesama će ponovo biti dostupna krajem septembra.

Pored već pomenutih knjiga, u Vajrevićevom opusu se nalaze i romani ' List na korici hleba', 'Ljudi za stolom' i 'Zimski dnevnik'. Već godinama objavljuje svoje priče u raznim časopisima i dnevnim novinama, a trenutno piše za 'Playboy'.I ako mu smeta da ga nazivaju urbanim piscem, Valjarevića je književna kritika do sada najčešće tako karakterisala.Gradovi,ulice, sopstvena neprilagođenost, uživanje u jednostavnosti i malim stvarima, stalne su teme njegovih knjiga. Posmatra svet oko sebe, preispituje se i sve to beleži.Glavni junak je skoro uvek on sam,bez foliranja i želje da svoja razmišljanja i emocije sakrije od bilo koga.

KLINČ

zovem se srđan valjarević rođen 16.7.1967.Beograd

imam male šake i debele usne

imam hiljadu dolara

zarađenih u mašinobravarskoj radionici

čitam Šervuda Andersona

veoma sam loš udvarač

ne studiram ništa

ne govorim razgovetno

volim flomastere

volim kad žensko nosi mušku košulju

volim Patagoniju

volim punjene paprike

mislim da sam dripac. (Iz zbirke pesama 'Džo Frejzer i 49 (+24) pesama'

Prošlo je skoro petnest godina od prvog izdanja zbirke 'Džo Frejzer i 49 pesama', koliko si se promenio od tada, da li i dalje voliš devojke u muškim košuljama?

- Dobro, te neke stvari se menjaju...Evo, sada mi se sviđa ova devojka u suknji što sedi pored nas( bašta na Tašmajdanu, prim. B.N.) Kada je u pitanju pisanje,ništa se posebno nije promenilo od tog perioda, moj odnos prema pisanju je ostao isti , moj motiv je isti. Jedino što možda imam više iskustva, ali pristup samoj stvari je isti.Mene samo interesuje da pišem ono što me zanima, i da to radim najdirektnije što mogu, i na kraju krajeva, samo to i radim. Ima jedna lepa stvar koja mi se nedavno desila u Štokholmu, a koja je vezana za zbirku 'Džo Frejzer'. Upoznao sam se sa čovekom koji se zove Izi Jang , koji sad živi u Švedskoj, a nekada je imao klub u Njujorku, i u tom njegovom klubu Bob Dilan je započeo karijeru, oni su pajtosi i dan danas...I onda eto, desilo se da ja sedim sa Dilanovim ortakom kome se sviđa moja knjiga, i posle toga ja ne moram više da razmišljam da li sam napisao dobru knjigu ili nisam, to se sviđa Dilanovom ortaku, i onda mora da je dobra knjiga ( smeh).

Postigao si veliki uspeh s poslednja dva romana, dobio si dve važne nagrade i knjige se odlično prodaju.Takođe, izvukao si se iz teške životne krize, i sve izgleda kao hepiend u nekom filmu? Kako doživljavaš sve to?

-Naravno da se osećam dobro i naravno da znači kada se knjiga dobro prodaje, i kad dobiješ neke nagrade jer se onda povećavaju šanse da živiš od onoga što radiš. Sve ovo što se sada dešava jeste velika promena u mom životu, ali nije hepiend, jer nije nikakav end. Nema dramaturgije u životu, to kao, uvod, razrada, zaplet, rasplet i kraj.Nego, kao što imaš kod Japanaca, postoji samo sredina, ja sam sve vreme u sredini svog života, i idem dalje...Drago mi što sad preko svojih knjiga komuniciram sa više ljudi , sedim sam u svojoj kući i pišem, i neko sedi sam i to čita, i mi komuniciramo na taj način. Možda jedino preko knjiga i postoji komunikacija, u tišini...

Zašto se poezija sve manje čita?

- To je ovde sramota...Ti kad kažeš da čitaš poeziju svaki klipan može da prokomentariše kao ' Evo ga umetnik magarac'. A onda Džim Džarmuš snimi film i nazove lika Vilijam Blejk po čuvenom engeskom pesniku, i onda je to svima ok. To je ok jer je film potrošna roba... Ali pazi, Džim Džarmuš čita poeziju, Venders čita poeziju, a ovi naši filmski reditelji , njih je verovatno sramota da kažu da čitaju poeziju, ili je uopšte ni ne čitaju jer misle da je to sramota čitati...

U jednom periodu si koketirao sa pozorištem i filmom, po motivima tvoje poezije i proze, urađena je predstava 'Džo Frejzer...' u režiji Irene Ristić, a Oleg Novković je snimio film'Normalni ljudi'.Kakav je tvoj odnos prema pozorištu i filmu, da li bi ponovo nešto radio u tom smeru?

-Što se tiče predstave i filma ja nemam neke velike veze sa tim, osim toga što je to rađeno po motivima mojih knjiga, i što sam ja dobio neki novac za to.Ne znam da li bi ubuduće nešto radio za pozorište i film, ovde je inače teško realizovati stvari kako ti želiš, a i pozorište i film mi generalno nisu previše bliski, jedino što volim je da čitam i slušam muziku.Pozorište i film su previše postali zabava a ako nije zabava, onda je 'pipkanje' nekih aktuelnih tema, a mene ni jedno ni drugo ne interesuje.Teško prolaze intimne stvari i u filmu i u pozorištu, i onda ja nemam neki odnos prema tome,u stvari, nemam nikakav odnos.

U svojim intervjuima retko pominješ savremene pisce, a tako je otprilike i sa novom muzikom.Stiče se utisak da si potpuno u prošlosti kada je u pitanju umetnost.

-Zaista, ne mogu da kažem da pratim nove stvari, ali ono što stvarno volim su na primer knjige Slobodana Tišme, Nenada Jovanovića, Lamije Begagić, mlade književnice iz Bosne...Ali nisu pisci jedina stvar koja mi je važna za pisanje, ima tu puno muzike...Evo, od domaćih bendova mi se sviđaju E -Play, volim Direktore kad god objave nešto...Ali nema potrebe sad da nabrajam , jer uvek ima dobrih stvari i u književnosti i u muzici...

Pisanje bloga je u poslednje vreme doživelo veliku ekspanziju u svetu, čak je i kod nas postalo popularno.Na 'devedesetdvojkinom' sajtu, veliki broj javnih ličnosti redovno 'bloguje'.Kako tebi izgleda ovakva vrsta izražavanja?

-Povremeno pročitam i to je meni u redu, nek pišu ljudi, jedino što...Te neke tehničke mogućnosti su toliko olakšale ljudima da lupetaju, ali s druge strane, kad će se rešiti problem šta neko nekome zaista ima da kaže...Mislim da se tu ljudi oduševljavaju time da mogu celom svetu da saopšte šta misle, ali u stvari ,ajde se potrudi i reci nešto što stvarno treba da kažeš.

Spomenuo si negde da voliš Ničea...Šta te privlači kod njega?

-Volim njegov jezik.Ono što mi je Volt Vitmen u poeziji, Niče je u filozofiji, a to isto je i Džoni Keš u muzici, to je direktno emotivno obraćanje. E sad, ovaj se obraća kroz pevanje a ovi se obraćaju kroz mišljenje, pričaju direktno i udaraju čoveka u glavu ... Da imam lep glas ja bih pevao, al pošto nemam onda pevam kroz pisanje..

Kada pišeš o ženama, nekako se uvek oseća veliko poštovanje koje imaš prema njima.Trudiš se da budeš pažljiv...

- Imam isti odnos i prema muškarcima i prema ženama. Jedino što mislim, da žena može mnogo bolje da ti objasni šta si i ko si, nego što to može da ti kaže drugi muškarac.Žene imaju bolji uvid o tebi ...S druge strane, ovo je muški svet i ovo je muško društvo, a opet žene bolje vide taj svet...

Roman 'Ljudi za stolom' je priča o izgubljenoj generaciji koja je zakačila jedno teško vreme, priča o tebi i tvojim ortacima iz kraja...Radnja se odvija u Amsterdamu,šta je sad sa glavnim junacima ?

-80 odsto je stradalo na razne načine...neki nisu više živi, a neki su stradali u nekom drugom smislu. Ali to je sve posledica tog lošeg života.U tom trenutku, početkom devedesetih, mnogi su otišli na zapad,neki su otišli u Amsterdam...Ovde si u blatu i ti kad odeš tamo, treba ti mnogo vremena da to spereš sa sebe...imaš te neke loše navike a tamo ti je sve što je loše lako dostupno i onda ...Tamo se mnogo brže propada nego ovde, jer tamo u trenutku kad izabereš život, to podrazumeva da moraš mnogo da radiš, a onog trenutka kad odustaneš od života, propadaš odmah. Ovde propadanje traje sporo, jer ionako svi propadaju, i onda propadaš dugo i polako...

Kada se pomene Amsterdam, prvo se pomisli na marihuanu.Povremeno se i kod nas pokrene ta priča da li i ovde treba legalizovati lake droge.U principu, u celom svetu pa i ovde, ljudi vole da 'duvaju'.Da li je 'duvanje' ok?

-Moj stav je da ako želiš da piješ rakiju i duvaš marihuanu radi to...Ali, da je rakija štetnija od marihuane, to je sigurno...Ovde prvo treba omogućiti da ljudi koji imaju drugačija seksualna opredeljenja žive normalno, da ljudi koji nisu pravoslavci žive normalno, pa tek onda možemo da pričamo o marihuani, jer je marihuana benigna stvar...Idi na pijacu i uhapsi onog što prodaje rakiju za 100 dinara, uhapsi ga, jer prodaje otrov...Međutim, to ovde prolazi, to je prihvatljivo, jer kao, napiješ se i ustaneš ujutru i nije ti ništa, i onda se napijaš tako sedam godina i ustaneš ujutru i završiš u bolnici.

Hrvatski pisac Miljenko Jergović je jednom prilikom rekao da mu Beograd izgleda kao neka dobra riba koja se navukla na heroin, i onda se desetak godina neprestano drogirala. Kako tebi izgleda Beograd danas?

- Ovde se loše živi, ne mislim samo na materijalnu i finansijsku situaciju, ovde je generalno kvalitet života jako loš, i mi smo idealno tlo za jako loše moćne ljude, za jako loše političare. Takođe, taj neki autizam koji je realan problem ovde, on se pothranjuje od takvih ljudi, koji su lako došli do novca, prevarama i raznim drugim stvarima...Ovde treba da pohapsiš gomilu ljudi i da uvedeš red ...Ja volim Beograd i volim njegov geografski položaj i sve je to lepo, ali postoji ozbiljan problem kako će se dalje stvari odvijati i kojom će to brzinom ići ...Ali ja nisam pesimista jer je glupo trošiti vreme tako što ćeš da budeš pesimista, imaš samo jedan jedini život.Ima dovoljno lucidnih i duhovitih ljudi u Beogradu, i mislim da ne može da bude gore nego što je bilo,ali nikad se ne zna ..može da se desi nešto jako loše, može da se desi nešto jako dobro, tako da ne znam...Meni Beograd izgleda dobro , osim što mi je žao što je loš život u Beogradu,u Srbiji generalno...Način razmišljanja, mediji i sve ostalo, sve je to jako loše ovde...

Ponovo dosta putuješ, bio si u Berlinu, iz Švedske si došao nedavno. Švedska je zemlja u kojoj si imao najviše uspeha sa 'Frejzerom', kakve utiske nosiš odande?

- Na severu je život surov kad je u pitanju klima, i tamo moraš da budeš odgovoran prema životu, i da budeš odgovoran prema drugim ljudima,i prema svemu što te okružuje i kad kažeš da ćeš nešto da uradiš, da uradiš...U principu, život je lep ako se previše ne zajebavaš, tamo ti nemaš vremena za previše zajebavanja., to je nešto što primetiš odmah... Postoji taj red koji ne možeš da kršiš jer ti se ne isplati, jer ako ,na primer, ove sezone Laponac lovi medvede, sledeće sezone lovi irvase, ali on nema ideju da sad ubije više od 5-6 medveda , jer mu je to dovoljno za život.Njemu ne treba tih par hiljada evra više, jer on postaje lovokradica i možda će da ubije nekog medveda koji će mu se isplatiti za tri godine, i od toga će da živi njegova porodica...Ti tamo živiš normalan život, bez nekog mudrovanja i filozofije, naravno, radi se puno ali ti živiš opušten život. Tamo vladaju red i disciplina, a kod nas neće neka'volina' koja drži tri butika u Knez Mihajlovoj da uvodi red, jer njemu se to ne isplati ..njemu sve to odgovara. Na kraju krajeva, on drži te butike, jer je dao pare nekoj stranci i tako se se sve to vrti u krug i mi idalje živimo u govnima, ali to je tako...

Nagrada za jedan od deset najboljih romana u jugoistočnoj Evropi koju si dobio za 'Dnevnik druge zime', između ostalog podrazumeva i prevod knjige na nemački jezik ali i boravak od mesec dana u Beču. Da li razmišljaš da možda jednog dana napustiš Srbiju i pišeš negde drugde?

-Ja želim da živim u svom gradu i u svojoj zemlji i na kraju krajeva vezan sam za jezik, tu su moji prijatelji...Ali ako se ukaže prilika da odem negde gde ću moći bolje da živim od onoga što radim , ja ću otići, to je sasvim normalno. Biće mi žao, ali ću otići, u stvari, neće mi biti žao, boleće me dupe...Ali ako budem ovde živeo normalno od ovoga što radim, ostaću ...

RAK

Zaljubio sam se.

I nije mi do opisivanja.

Jebo predele i pejsaže i jebo ljudske osobine i pisanje o tome.

U koga? Ne znaš je. Kad? Sinoć.

I kako si?

Stalno sam žedan, pijem kiselu vodu

i život mi nije bogznašta i očajavam al' ne brine me neizvesnost,

jebo sutrašnjicu i jebo sekiraciju, sve životinje očajavaju,

to se mora, znam to, ne znam samo za biljke.

(Iz zbirke pesama 'Džo Frejzer i 49 ( +24) pesama'

Objavio sminker u 23. maj 2009 15:42:22 | 7 komentara

Miljenko Jergović, O gradovima

Sa Miljenkom Jergovićem, verovatno najvećim savremenim hrvatskim piscem, ovog puta nismo pričali o njegovim knjigama i književnosti.Tema ovog razgovora su gradovi: Sarajevo, Zagreb i Beograd. Kakav je život, kakvi su ljudi, i koliko su se promenili najvažniji gradovi na teritoriji bivše Jugoslavije. Jergović je rođen u Sarajevu 1966 godine, prešao je da živi u Zagreb tokom rata u Bosni. Povremeno svrati do Beograda, između ostalog i zbog toga što se njegove knjige u poslednje vreme objavljuju i u Srbiji. 'Mama Leone', ' Dvori od oraha' i 'Ruta Tanenbaum' su samo neki od njegovih popularnih naslova. Najnovija knjiga se zove 'Srda pjeva, u sumrak na Duhove'. Hedonista je, svašta ga zanima, ne bavi se sportom, poštuje Tomu Zdravkovića i Halida Bešlića (ali i Nik Kejva ), puši, puno čita, piše za razne novine, između ostalog i za zagrebački 'Jutarnji list'. Ne smetaju mu homoseksualci, ne smeta mu niko, osim fašista i primitivaca. Voli gradove. Voli da piše,voli da priča... On je idealan sagovornik za nas. Za priču o Zagrebu, Beogradu i Sarajevu.

(autor : Bratislav Nikolić, ovo je veći deo intervjua objavljenog pre godinu dana na sajtu B92)

Da pocnemo od grada u kojem trenutno zivis. Da li je Zagreb metropola? Da li je dovoljno veliki grad za tebe?

-U posljednjih nekoliko mjeseci veći dio vremena provodim u jednom selu, desetak kilometara od Zagreba. Znači, pobjegao sam od „formata“ Zagreba. S jedne strane taj grad je pravelik za mene, a s druge strane je premalen. Ali u svojim boljim trenucima on jest metropola. Volim Zagreb u julu i augustu, kada se isprazni.

Iz Sarajeva si u Zagreb došao pre 15 godina. Koliko se Zagreb promenio od tada?

-Prilično se promijenio. Postao je nekako gospodstveniji, tolerantniji i svjetskiji. S druge strane, počeo je nalikovati, po svojim trgovačkim centrima i još po koječemu, nekoj čemernoj europskoj provinciji. To je valjda ta tranzicija

 Kako se danas osećaš kao Bosanac u glavnom gradu Hrvatske? Koliko si prihvaćen?

-Nije me više briga jesam li prihvaćen. Prošlo me je. Šalim se, imam svoj krug ljudi, svoje čitatelje i svoje prodavače na pijaci i u samoposluzi, pa mi više i ne treba.

Odrasto si u Sarajevu,verovatno cesto odlazis tamo...Stalno se priča kako je promenjena struktura stanovništva, kako su sad neki drugi ljudi građani Sarajeva, kako to vise nije taj grad ... Šta ti o tome misliš? Kako izgleda Sarajevo danas, posle svega?

-Priča o Sarajevu je jako komplicirana. To je i najstrašnije i najljepše mjesto na zemlji. A što se tiče strukture stanovništva, ona je u svemu tome najmanji problem.

Postoje i price kako je Sarajevo sada strogo muslimanski ('zeleni') grad. Kako to komentarises?

-Mislim da je to glupost. Sarajevo je strogo muslimansko na sličan način na koji je Beograd strogo pravoslavni, a Zagreb strogo katolički. Jedino je šteta što je Sarajevo došlo u tu fazu da ga se na ovakav način može uspoređivati sa Zagrebom i Beogradom. Šteta što je multikultura ostala uglavnom samo po fasadama.

Bio sam u Sarajevu pre 3 godine, i osećao sam se prilično opušteno... Nisam imao nikakvih problema, na radio stanicama puštala se i srpska muzika ...U Hrvatskoj nije baš tako , i imam utisak da su Srbi opušteniji kad dođu u Sarajevo, nego kad idu u Hrvatsku ... Kako ti to posmatraš?

-Da, to je na žalost istina. Naravno, na žalost Zagreba. Sarajevo se i dalje voli pred turistima hvaliti svojom otvorenošću. I to je jako dobro. Zagreb ne drži do otvorenosti, sve dok to glasno ne kažeš. A kada kažeš, tada upiru prstom i tjeraju te tamo gdje će ti biti otvorenije, ili tamo odakle si došao. Naravno, to čine pojedinci. Ali gdje u takvim stvarima nije riječ o pojedincima?

Pre rata Nele Karajlić je mnogima bio najgotivniji lik iz Sarajeva, gradska legenda, pozitivni ludak, pesnik...Onda je došao u Beograd, i od tada je stalno u nekim polu- estradnim vodama i po mnogima ništa dobro nije napravio... Sad deluje kao da je bio u Bijelom Dugmetu, a ne u Zabranjenom Pušenju... Kako ti gledaš na Neleta danas, a kako si ga tada doživljavao?

-Teško mi je o njemu govoriti. Osim, da mi je žao što ga slabije razumijem nego nekada. Iako, onaj jedan album, jedini koji je u Beogradu potpisao imenom Zabranjenog pušenja, bio je jako dobar. Mislim da je to jedan od rijetkih artefakata, umjetničkih proizvoda, u devedesetima, koji je do bola jasno i tačno tematizirao fenomen izbjeglištva. Nele je pjevao- ja nisam odavle! A nije lako ne biti odavle, nije lako tako živjeti, pa većina ljudi, tako i on, nakon nekog vremena pristanu da su odavle.

U Beogradu su izuzetno podeljena mišljenja o Kusturici... Šta sada misliš o njemu i njegovim filmovima?

-U prva dva filma, te u Undergroundu on je za mene filmski genije. A što se života tiče, neka su mu Bog i Koštunica na pomoći. Ali moram reći i to da mi na živce idu oni koji previše kenjaju po Kusturici, bilo u Sarajevu, bilo u Beogradu. U Zagrebu ga uglavnom i ne spominju.

A ekipa oko 'Novog primitivizma '? Da li je to bilo tvoje društvo, i da li je to bio tvoj smisao za humor?

-To su, gotovo odreda, neki meni jako dragi ljudi. Privatno, i na svaki drugi način. Ali to definitivno nije moj smisao za humor, iako mi je sve njihovo smiješno i duhovito. Ja nikada nisam govorio kao Sarajlija ili Bosanac iz viceva. Rekao bih da i nisam nešto naročito duhovit.

Pre par godina si na promociji svoje knjige u Paviljonu Veljković , rekao da ti Beograd izgleda kao zgodna cura koja se desetak godina drogirala heroinom, i sad se polako 'skida' ... Šta je ono što ti u Beogradu privlači najveću pažnju u pozitivnom i u negativnom smislu? Kako ti izgledaju ljudi? I da li se ta 'cura' skinula sa teških droga?

-Da, malo se Beograd popravio zadnjih godina. Ne znam je li se cura skinula s heroina, ili se u međuvremenu naučila nositi sama sa sobom. Volim taj dvadeset četverosatni beogradski život, restorane, knjižare i ljude koji govore glasno. Volim beogradske konobare i onaj jutarnji izgled grada, prizore oko Ušća, Kalimegdan, koji izgledaju kao u Lamentu nad Beogradom, Miloša Crnjanskog. A volim i to što nikada nisam toliko dugo da bi me nešto fasciniralo u negativnom smislu ili da bi mi počelo ići na živce.

Beograd je pun 'šabana' i krimogenih likova koji se ne stide svojih prostačkih manira,čak naprotiv... Kakva je situacija u Zagrebu i Sarajevu? Koliko ima primitivizma, bahatosti, agresije...?

-To je u Zagrebu i Sarajevu vrlo slično. Nigdje se kreteni ne stide svojih manira i svugdje su njihovi maniri vladajući. Nema tu pomoći. I to se, valjda, zove tranzicija.

Postoji dosta ljudi na ovim prostorima kojima je zanimljivije da putuju po gradovima bivše Jugoslavije nego da idu bilo gde na zapad. Jedan prijatelj mi je pričao da mu je drugar iz Londona nudio mesec dana da kod njega besplatno stanuje, ali, on bi pre otišao do Splita, na primer... Split ga više zanima od Londona. Kako to komentarišeš?

-Isti sam takav. Ne volim putovati, osim po zemljama bivše Jugoslavije. Sve drugo me plaši i zamara. Mislim da se tu radi o nekoj vrsti anesteziranja turističkim posjetama životu koji bi mogao biti tvoj, a nije. U Beogradu mi ništa ne ide na živce, jer me se ništa ne tiče na takav način da bi mi išlo na živce, a opet je sve meni tako slično i privlačno. To je kao da imaš rezervni stan, ili rezervni život, u kojem se s vremena na vrijeme odmaraš od vlastitoga pravog života. Tako nešto ne možeš doživjeti u Londonu. London je inostranstvo, a Beograd nije. Nema to veze ni sa kakvom jebenom jugonostalgijom. Uostalom, dok je Jugoslavija postojala nije ni bio moguć taj efekat rezervnoga života.

U Beogradu, i u Sarajevu su narodnjaci i turbo folk opšte prihvaćeni, u Zagrebu je ta vrsta muzike sve popularnija ... Ljudi iz urbanih i alternativnih krugova pljuju po toj muzici i po ljudima koji je slušaju ...Ti si pisao o fenomenu narodnjaka, i nisi baš bio surov,čak si pokazao i određene simpatije za tu takozvanu potkulturu ... Halid Bešlić, Toma Zdravković, Sinan Sakić...Čini mi se da je tvoja poenta da i u takvoj muzici postoje dobre i loše pesme, i dobri i loši pevači ...

-A ne, nisam imao nikakvih simpatija za Sinana Sakića! Da, postoje dobre i loše pjesme, ali o narodnjacima sam pisao i zato što mi pomalo ide na živce što je stvar intelektualnog prestiža i statusa nužno po njima pljuvati. Ne volim intelektualne mode, jer iz njih vazda viri nekakav šovinizam i nekakva zlovolja.

Nabroj neke svoje omiljene narodnjake, ali ne izvorne i sevdalinke, pošto je to društveno prihvatljivo, već prave novokomponovane...

-Recimo, Prokleta je ova nedelja. Pa: Šta će mi život bez tebe draga. A od onih novijih Prvi poljubac, od Halida Bešlića.

Ko su po tebi najveći Sarajlije, Zagrepčani i Beograđani trenutno? Nabroj neka imena ljudi koje vezuješ za te gradove, i koje jako poštuješ...

-Ivan Čolović, Latinka Perović, Senad Pećanin, Ivan Lovrenović, Nikola Plećaš (bivši reprezentativac Jugoslavije u košarci, gospodin iz Novog Zagreba), Viktor Žmegač… U biti, većina onih koje u pozitivnom smislu vezujem za te gradove anonimni su ljudi.

Imaš li neki omiljeni film o Beogradu? Ili film u kojem ti je Beograd najbolje prikazan?

-Dečko koji obećava. To je onaj Beograd koji nas je, kao klince iz drugih gradova, fascinirao. Danas mi djeluje tako nostalgično. Drugi film bio bi Kad porastem biću Kengur. Iako, ruku na srce, Beograd iz Grlom u jagode je najbeogradskiji, ali vjerojatno i najnestvarniji.

A film o Sarajevu?

-Valter brani Sarajevo i Sjećaš li se Dolly Bell.

Svi mi u Beogradu smo se uglavnom 'palili' na Enu Begović i Miru Furlan, kad je u pitanju Zagreb. Ko je bila tvoja omiljena beogradska 'riba', od glumica?

-Pa, recimo Sonja Savić, pa Olivera Ježina iz faze „Živeti kao sav normalan svet“.

Zagrepčanke i Beograđanke... Kakva je razlika?

-Ne umijem klasificirati žene po gradovima.

Objavio sminker u 18. maj 2009 23:19:04 | 4 komentara

DJ Boža Podunavac

Kako je počeo tehno u Srbiji...

(autor: Bratislav Nikolic, objavljeno prosle godine na sajtu B92)

Jedan od najvažnijih događaja u poslednjih 20 godina, u noćnom životu Beograda je rađanje i formiranje klupske elektronske scene. House, Drum and bass, Trans i Techno su neki od najzastupljenijih žanrova elektronske muzike koja je sve promenila kada je u pitanju shvatanje noćnog života i same muzike. Sve se odvijalo početkom i sredinom devedesetih godina, kada je u ovoj zemlji bilo najgore, techno kultura je bila u svom naponu. DJ je postajao prava urbana zvezda, a publika na ovim zabavama je bila sastavljena od onih koji su želeli nešto novo i moderno.Želeli su da ostanu u kontaktu sa svetom. U Beogradu se tada rađala potpuno nova scena! Jedan od pionira kad je u pitanju techno u Srbiji, je sigurno DJ Boža Podunavac, po zanimanju radijski tonac i jedan od osnivača Radija B92.Po mnogima, Boža je najveći autoritet na našoj techno sceni i jedan od najboljih DJ-eva koji je puštao tu vrstu muzike kod nas. Boža i Radio B92 su imali veliku ulogu u stvaranju nečega što je danas već mainstream, i sastavni deo noćnog života Beograda... ( Ne treba zaboraviti i vrlo bitni Yu radio i najvažniji beogradski klub Industriju!)Petnestak godina je prošlo, došlo je vreme da se podsetimo kako je sve izgledalo na samom početku. Boža Podunavac kao 'tata' beogradske scene devedesetih je pravi čovek da nam ispriča priču. Ovo je samo jedna od verzija i jedan mali osvrt i posveta tom vremenu.

Kako je sve pocelo? Kako si se ti ubacio u u pricu oko techno(elektronske) muzike?

- Ja sam DJ od 87' i radio sam u tadašnjim poznatijim beogradskim klubovima,međutim,tada još nije postojao techno kao žanr u Beogradu. Postojali su neki začeci ,ali techno je već postojao u Engleskoj i Americi, pre svega u Detroitu. To vreme, krajem osamdesetih,već je počeo raspad zemlje, počeo sam da radim na devedesetdvojci, ali ta muzika koju sam tada puštao po diskotekama je bila oblik elektronske muzike. Moja ljubav prema toj muzici datira znatno ranije pre nego što sam postao DJ. Ja sam bio pasionirani slušalac radija, od 77' pa do 89',obožavao sam u tom periodu elektronsku muziku, Kraftwerk mi je bio omiljen bend tog vremena, na primer...B92, kad je krenuo imao je veoma alternativan program, avangardnu muziku...Uglavnom, tih prvih godina devedesetdvojke, početkom devedestih, kao ljubitelji elektronske muzike na radiju, bili smo označeni Gordan Paunović i ja. Kasnije, kad je došao Vlada Janjić,i on je ušao u to društvo. U to vreme, Gordan, kao muzički urednik, je počeo da uspostavlja komunikaciju sa raznim muzičkim kućama u svetu, uglavnom manjim,nezavisnim kućama... Tako,da, zahvaljujući pre svega Gordanovoj korespodenciji, želji i interesovanju da se time pozabavi,mi smo odjednom počeli da dobijamo dosta nove elektronske muzike. To se sve dešavalo 92',93',94' godine...I mi smo to počeli da upijamo, kasnije je usledila još jača želja ...Onda smo se mi iz muzičke redakcije u jednom momentu napalili, i počeli smo na predlog Čalije, da pravimo svoje večeri u Domu omladine koje su se zvale Jam. To je trajalo nekih šest meseci, bila je to 93'. U to neko vreme, na Košutnjaku se desila verovatno prva velika techno zabava ili hepenning. Tu je bio DJ Barney York i neki DJ-evi koji se više nikad nisu pojavili kod nas, a i nisu ni bili nešto poznati...To je bio hepenning koji je najavljivao jednu potpuno novu eru u muzici u Beogradu. Tada je počela inicijacija...Međutim, sve ozbiljno je započelo u Industriji, 94' godine. Tu su bili pionirski radovi kod nas,još pre nego što je Tomanić preuzeo taj klub. Prva elekronska zabava u klubu u Beogradu je bila u Industriji, i to smo radili Velja Mijanović (DJ Innvision) i ja, i to je bilo 18 marta 94' godine. I onda je od jeseni, Tomanić preuzeo Industriju, i sve je ozbiljno krenulo...Industrija je postala hram! Ali, vidiš, sad se prisećam i drugih stvari...Tu je bio već i Soul Food, pa smo i mi sa devedesetdvojke tamo imali svoje veče...Tu su se generisale grupe koje će se kasnije formirati, tu su se pronašli senzibiliteti...Tu se, u Sool Food-u pojavio Vlada Eye, pa Mark Wee... Koji su prvo napravili United DJ's of Trance, pa kasnije Integru, gde je bio i pokojni Dj Strob(Dejan Mirković). On je puštao trance, Mark Wee je puštao techno, a Vlada je puštao house...A mi sa B92, Vlada Janjić,Gordan i ja smo pravili Cyber veče, i tada je formiran Kozmik. E, onda su došli i Dj Avalanž, pa DJ Lale, Žika Todorović, Happy People,itd .. Pa, su se onda kasnije pojavili i Marko Nastić i Dejan Milićević, i onda smo mi njih dvojicu krstili u TTP... .Ali, istorijski gledano, sve je u Beogradu počelo od Gordana Paunovića, on je najzaslužniji za sam početak i stvaranje scene kod nas...

Ko su prva bitna strana imena koja su došla u Beograd?

-Dobro, koliko se sećam, jedan od prvih je bio Laurent Garnier, ali on tada nije bio mnogo poznat... Onda je Gordan predložio da mi ( iz Kozmik-a) dovedemo nekoga, da radimo nešto ozbiljnije...Međutim, morali smo da zaradimo neke pare da bi to mogli da izvedemo.Ne treba zaboraviti da je to bilo najgore vreme sankcija, ratova i svega ostalog, i nije bilo lako dovesti bilo koga...Bili smo u fazonu, da u Rexu napravimo 3 matinea u toku celog dana...do 8-9 uveče, i gde bi smo skupili inicijalnu lovu. I nas trojica smo bili line-up. Ali,sećam se kad smo doveli Slam ( DJ's Stuart MacMillan i Orde Meikle) u SKC 96'.Oni su bili najskuplji koje smo do tada platili,tu žurku smo pukli, jer je isto veče Mikica iz XperimenT-a pravio žurku povodom ženidbe,gde je bilo svega i svačega za džabe, tako da su svi otišli tamo...

Šta ste puštali u Rexu na tim popodnevnim žurkama?

-To je već bilo na prelazu ka ozbiljnom technu. Ta muzika još nije bila definisana kao techno, jer nije još bilo mnogo produkcije,tada je bilo recimo iz tog žanra koji je nama bio interesantan za puštanje, godišnje 60 vinila, ne više...Puštao sam tada i Underworld, Prodigy, ali puštao sam i Džef Mils-a...To je već bio ozbiljan početak techno muzike kod nas.

Klub 'Industrija' je bila hram. Kako su se formirale ekipe za techno zabave? Ko je bio u publici?

- Mislim da se dobar deo te ekipe formirao već u Soul Food-u... Treba shvatiti to vreme, to vreme je bilo dosta specifično.Rat u Bosni i sankcije su bili već druga-treća godina, zemlja je iscrpljena, hiperinflacija je, ludilo...i onda ti imaš utisak sada da smo već bili u sranju totalnom,ali nismo...Još uvek nismo tada dosegnuli dno. Tada je još uvek postojao određeni entuzijazam i za izlaske,bilo je još love... Te ekipe su se formirale dosta jednostavno i brzo, ti si već u toku te zime 94'-95' imao prepun klub.Tu su se pojavljivali od poznatijih: Tica, Racković, Luna Lu, pa posle Maja Atanasijević, Zmija... Bilo je ekipica, bilo je tu još nekoliko njih koji su radili na tome, delili flajere, ložili se, obaveštavali, radili su zajedno sa nama na promociji svega toga...Međutim, ekipe su se vrlo brzo menjale...Ali, na tom početku je bila najbolja interakcija između DJ-eva i publike,i bio je najveći entuzijazam...

Koje su tebi lokacije na otvorenom bile najgotivnije u Beogradu?

- Košutnjak -Ski staza, Topčider- tamo kod one okretnice, 'Sara' (na Adi ) mi je bila sasvim egzotična, i Barutana mi je jedno vreme bila interesantna...to je to. Ali, tek pošto se Industrija razradila, krenule su ozbiljne zabave na raznim lokacijama po Beogradu....

Rejvovi?

-Ne, rejvovi, rejvovi su veliki hepeninzi sa drugom vrstom muzike...To je pogrešna terminologija, ovo su naprosto bile zabave na otvorenom... Rejv muzika je u stvari euro trash , DJ Bobo fazon, kretenska muzika, za 20 hiljada ljudi...

Šta si ti puštao na početku?

- Puštao sam Detroit tehno (tako smo mi to zvali), ili minimal tehno...To je bila ozbiljna,prava klupska muzika. To je pre svega glasna muzika, koja ne ostavlja mesta za neke druge fascinacije...Glasnom muzikom i svetlosnim efektima stvaraš drugačije raspoloženje u čoveku... To ima u svojoj osnovi nešto kao tam-tam u Africi,neka ekstaza, egzaltacija...To je nešto što te oduševi, što te preplavi, prija ti...

Koja je najbolja zabava po tebi iz tog perioda?

-Sećam se tačno, 13 januar,1996 godine, DJ Warlock, mi smo ga doveli, i to je bio treći invent po redu koji smo radili u Domu omladine. Prvi invent je bio septembar 95' Riccardo Rocci, oktobar Mark EG i januar 96' Warlock. Sećam se te zabave u velikoj sali, bez sedišta, bilo je puno, oko 1000 ljudi... To je bio prvi, a možda i jedini put kada sam se ja 'izuo'! Bez ikakve droge,bez ičega...On je puštao isključivo Detroit tehno, minimal...To su bile teme koje su se sastojale od dva,tri ili četiri zvuka...To je zvučalo tako gotivno, ja sam bio zblanut,to je bila možda prva zabava koja je bila totalni underground kad je muzika u pitanju, bez ijednog hitića,bez ikakvog podilaženja bilo kome...Taj čovek nas je presamitio, ja sam se tu prelomio, i to je za mene bila ključna zabava. Ja od tog momenta pa do kraja svoje karijere nisam više hit pustio. Prezirao sam hitove, jer sam bio u fazonu, lako je puštati hitove,napravi atmosferu bez hitova.

Droge su bile sastavni deo techno zabava...

-Da, jeste...Tada je bilo dosta droge, ali ne onoliko koliko je bilo kasnije...Tada su bile dosta skupe droge, 'trava' nije mogla da se nađe, bile su one 'albanke' i to sranje... A tripovi i Ecstazy...To je u jednom momentu bilo sastavni deo techno zabava,i išlo je ruku pod ruku jedno sa drugim,u jednom momentu je postalo i čisto pomodarstvo... Znao sam ljude koji su isključivo 'gutali' kad su dolazili na zabave, inače to nisu radili u toku radne nedelje.U svakom slučaju, ima tu jedna bitna stvar koju su stalno pogrešno povezivali sa nama DJ-evima i uopšte sa klupskom kulturom, a to je Ecstazy itd... To je isto kao kad Rock and Roll povezuješ sa heroinom, ali stvar ne šljaka tako.Heroina ima, neko je i umro od njega, Janis Joplin, Hendriks itd...Ali nisu svi na tome. Te stvari ne mogu tako da se vezuju. Ja iz prve ruke mogu da kažem da tecno ne mora da se sluša na drogama...

Tvoji uzori u techno muzici?

- Nemam uzore, ali kada je u pitanju klupska muzika, na mene je najveći uticaj izvršio Jeff Mills. Kada je u pitanju elektronska muzika, onda neprevaziđeni Carl Cragg. To je vrh vrhova,što bi rekao Saša Ćurčić... Dosta bitan uticaj su na mene ostavili i neke legende iz Detroita, na primer: Derrick May, Juan Atkins, Kevin Saunderson, Inner City... To je neverovatan spoj elektronske klupske techno muzike sa savremenim kretanjima u disko muzici, gde u nijednom momentu nisi izgubio ideju vodilju da to ne sme biti komercijalno, a opet nisi povredio celinu pesme koja je napravila komercijalan uspeh...Ali pre svega Jeff Mills i Carl Craig, oni su utabali put. Amerikanci na prvom mestu! Bilo je i nekih dobrih producenata, na primer Dave Clarke, Trevor Rockeliffe...Bio mi je gotivan i Richie Hawtin,tu je bilo elemenata, ali njegov opus mi je u poslednjih 6-7 godina potpuno besmislen.

Šta je kod nas najbolje prolazilo od klupske elektronske muzike?

- Kod nas se najviše primio trans. To je vrlo objašnjivo, jer je to muzika koja je za početnike. Većini ljudi se dopadne ta muzika kada uđu prvi put u klub, jer je prozaična, vrlo patetična, vrlo svedena...Pompezno, patetično...Tera te da budeš napaljen... Kao, 'uuu, al sam jak!'. To je muzika koja ima niži intelektualni karakter...Ja tu muziku prezirem jer je bezvredna! XsperimenT je kod nas bio najpoznatiji kad je u pitanju trans... -Ono što se mora priznati XperimenT-u je to što su oni bili najvredniji,najprilježniji su bili svojim inventima...To nisu bili inelektualni, eklektični inventi,ali oni dođu na invent 5 sati ranije,donesu ona svoja velika platna, preurede prostor, nameštaju, sređuju... U tom smislu, ja sam za njih gajio određeni respect, bili su u tom fazonu, takvi su tipovi, jebiga, i to je dobro... I zato se ta scena možda i malo duže održala, ali to je ipak u osnovi prozaična muzika...

Šta radiš danas kad je u pitanju DJ-ing?

- Završio sam karijeru DJ-a. Potpuno.Poslednji invent sam radio u martu u Expo centru, kad je bio Chris Liebing. I tu mi se definitivno napunio kufer kad sam video tri hiljade 'šabana' i ugostitelja koji hoće da otme pare... Dođemo Mark Wee i ja da puštamo muziku po pola sata, a to je nepotrebno, samo da bi smo bili na plakatu, da bi smo se pojavili...Jedno opšte dno u kojem ne želim više da učestvujem. S druge strane, izgubio sam senzibilitet za muziku, preodrastao sam da bi me ta muzika više 'radila'... Više gotovo ništa ni ne slušam od muzike, sve me smara, jako retko nešto pustim...Evo, baš sam čuo novi Portished album, ne osvežava me, ne čini me srećnim, neću to da slušam,ne moram, nisam Toma Grujić da moram...

DJ i devojke? Koliko je popularnost pomagala?

-Ne, ne...Ne znam da li sam na DJ-isanje bio sa dve ribe u životu... I to tako što su prišle i bile u fazonu ' Ah, ja te obožavam, ajmo kod tebe...! ' Mada, ima tu elemenata kada prilaziš devojci, pa ona već zna ko si...ti si kao neko ime i prezime...i onda je nekako lakše doći do ribe, to je fakat...Ali bez lične inicijative nema ništa (smeh).

Kad se sad osvrneš, zašto je bio važan taj period početka techno kulture kod nas?

- Sem toga što je to bila nova muzika, bilo je važno i to šte si dizao nivo kulture u samom klubu...Ima niz stvari koje su tada krenule,a sada su pravilo.Praviš zabavu i staviš karte u pretprodaju,to je sada normalno.Onda, da ne može bilo koji sound sistem u klubu, da mora da postoji ventilacija, niz tih nekih sitnica...Mislim da je to najveći benefit tog doba. Naravno, ako uključimo tu i zabavu našu, i ljudi koji su dolazili...

Kako ti danas izgleda scena?

-Poslednjih nekoliko godina je sve i svašta... U nekom momentu smo mi DJ-evi bili polu-pop zvezde u Beogradu, a sad DJ-evi predstavljaju deo diskoteke,pretvorili su se u inventar. Sad DJ uzima 400 evra mesečno u klubu, on ne radi više za 300 evra po epizodi, već radi 20 epizoda za 400 evra... To je direktna posledica loše ugostiteljske politike, i donekle naše inertnosti, a i verovatno nismo napravili dobre naslednike koji bi nastavili istim tempom.

Objavio sminker u 15. maj 2009 14:28:13 | 8 komentara

Ćirilo

( Nikad objavljeni intervju sa Petrom Ilićem Ćirilom, radjen pre dve i po godine za sajt B92. autor: Bratislav Nikolić)

Petar Ilić Ćirilo je jedan od onih autentičnih gradskih likova zbog kojih je Beograd veliki grad.Panker iz filma 'Nešto između' danas je 'devedesetdvojkin' reditelj dokumentarnih filmova, čovek čije ime obećava da ćemo gledati nešto potpuno drugačije, iščašeno i suludo. Ćirilo je poliglota sa ulice, koji dobro zna da sebe ne treba stavljati u kalupe i u određene 'fazone', jer to ograničava i sputava slobodnu ličnost. Svi se sećaju serijala 'Predgrađe', koje nas je nateralo da zavolimo periferiju, ali i da ponovo shvatimo gde živimo...

Tvoj otac je bio producent dokumentarnih filmova, ti se takođe baviš dokumentarcima, da li si kao klinac znao da ćeš raditi nešto slično?

-Pa, ne znam ništa drugo da radim, kad bih znao da vodim kafić, ja bih vodio kafić...U stvari, sve je počelo kad su me našli na ulici da glumim u filmu 'Nešto između'. Videli su mene i moj tadašnji bend Berliner Strasse na televiziji, taj neki asistent me našao, bila je audicija i ja sam prošao...Bilo je fenomenalno, primio sam se na film, pa kako da se ne primim?! Bila je tu i ona holivudska glumica Caris Corfman, baš sam skoro čitao nešto o toj ribi...Nije baš zdrava, ali glumi i dalje, nešto joj je poremećen centar za pamćenje, pa ne može da zapamti tekst...

Tvoja uloga pankera u filmu 'Nešto između' je postala kultna, i dan danas se po gradu prepričavaju scene u kojima se pojavljuješ...Za tu epizodu si dobio čak i nagradu u Nišu za debitanta godine...Kasnije si glumio u još par filmova...

-Glumio sam u 'Noć u kući moje majke', pa u 'Šmekeru' sa Žarkom Lauševićem, onda, u jednom filmu za holandsko tržište reditelja Rajka Radovića, i poslednji je 'Aporia' Arisa Movsesijana.

Pored 'Predgrađa' po kojem si najpoznatiji široj javnosti, poznat si i po video spotovima koje si režirao za razne bendove. Prvi spot si radio za Vladu Divljana, za pesmu „Rusija“, tu si i glumio. Kako je došlo do saradnje sa Divljanom?

-Vlada je tada bio u Australiji...U stvari, niko ga nije ni pitao ništa, takva je bila saradnja...Produkcija B92 je tada radila spotove, i ja sam želeo da radim spotove, i naše su se želje poklopile kao i tisuću puta do tada (smeh)...Malo mi je žao što u tom spotu nije glumio Filip Gajić, pošto je bio mali budžet i onda sam morao ja da glumim, i bilo je jako naporno jer sam morao i da glumim, i da režiram, to mi se baš nije dopalo... Posle tako nešto više nisam radio, mnogo je teško... Inače, Vlada je bio prezadovoljan, on nam se zahvaljivao kao: 'Hvala vam što je ta pesma ostala u sećanju, da se ne zaboravi...' To je bilo povodom njegovog živog albuma, i ja sam u dogovoru sa tadašnjim direktorom marketinga B92 izabrao „Rusiju“, jer je bila poslednja na listi pesama na disku...U spotu se pojavljuje i Marina Seizović, voditeljka Dizanja na TV B92.

Iz nekih susreta sa tobom u poslednje vreme može da se primeti da se 'pališ' na narodnjake. Nešto ti je tu zanimljivo... Ceca, Sinan, Šemsa, Ljuba Aličić... U fazonu si da obilaziš njihove koncerte...Šta te kod njih privlači?

-Snaga! Volim da vidim snagu bilo koju ... Trebao sam da idem na Ljubu Aličića, ali je otkazao... Zvao sam ga da ga pitam zašto je otkazao (smeh)! Ne znam, nemam pojma zašto idem na narodnjake... Što ih ne bi gledao, neće oni zauvek biti, a neću ni ja... Mislim, da se razumemo, ja ne volim narodnu muziku, i ne idem tamo zato što uživam u muzici, ali uživam u fenomenu... Radio bih spot za Cecu! Zanimljiv mi je taj sudar dve kulture na istom zadatku, to mi je haos!...Snimao sam 1996’ Draganu Mirković, ali ne za spot, nego za novogodišnji program jedne televizije...To je bila ludilo saradnja, Dragana Mirković i ja, dva totalno različita sveta...

Da li planiraš da napraviš neki dokumentarac o toj sceni? Bilo bi zanimljivo videti kako ti to doživljavaš...

-Ne znam, možda bih pravio emisiju o Hanki Paldum... Možda bih napravio nešto i o Sinanovom životu, ne znam... Pravio sam emisiju o Arsenu Dediću koga privatno ne slušam, pa bih verovatno mogao i o Sinanu... Mada, malo je nezgodno da sediš u montaži i slušaš narodnu muziku.... Nemam pojma, ako mi neko da da to radim, radiću, što da ne... Arsena Dedića sam super napravio, to je malo bilo zapostavljeno, jer nije bilo dovoljno reklamirano. Ali to je jedan fantastičan film u maniru zapadnih dokumentaraca tipa 'Čovek i karijera'... Tu se pojavljuju sve zvezde, Miki Jevremović, Gabi Novak, Sergej Trifunović, jaka imena, baš smo imali face u filmu, ali ja Arsena uopšte ne volim... Ja sam se tada bio zaprepastio koliko ljudi na 'devedesetdvojci' voli Arsena, ali ja ga ne volim...

Da li si razmišljao da napraviš jednog dana igrani film? U kom fazonu bi to bilo?

-Ne znam, kad bih imao neki dobar scenario... Šta ja znam, sviđa mi se da radim nešto u fazonu kao 'Down by Low' od Džarmuša, tako neki crno- beli film.... Radili su baš Nikola Đuričko i Boris Milivojević jedan fenomenalan igrani film od pola sata, koji su sami režirali, fenomenalno slikan, nešto po Harmsu... Takve neke stvari bih i ja radio... Vrlo rado.

Koji su ti omiljeni filmovi, reditelji...?

-Sem Pekimpo od američkih reditelja, a Andrej Tarkovski od reditelja iz Sovjetskog saveza...Od naših sam voleo 'Neretvu' Veljka Bulajića ... Od dokumentarnih, šta ja znam, Simeon Sofer, njega baš gotivim, on je napravio sjajan film o američkom fudbalu... Sviđaju mi se neki BBC dokumentarci, pa Explorerovi, bio je sad neki o Harley-Davidson motorima, to je fenomenalan film...Dobro, sad dokumentarni film može da napravi svako, ako uložiš dosta vremena. Na primer, književnica Edit Belzberg je režirala je odličan dokumentarni film o deci ulice u Bukureštu.

Kad smo vec kod ulice, ti si u Beogradu najpoznatiji kao popularna gradska faca. To se često stavlja uz tvoje ime. Luna Lu je čak u jednom svom intervjuu pre desetak godina rekla da si ti jedan od njenih najvećih heroja iz detinjstva...

-Pa dobro, ona je bila klinka tada, pa kad si klinac onda misliš da su mnoge pogrešne stvari prave stvari (smeh)... Ne, ozbiljno, ne vidim ja to tako, kao nešto gotivno...

Ko su tvoji lični heroji? Pretpostavljam da je Elvis Prisli jedan od njih, bio si u njegovom rodnom gradu Tupelu, pa u Memfisu...

-Elvis Prisli naravno, on je čovek uticao na kuturu 20 i 21 veka...Uticao je na film, na Vima Vendersa, na Martina Skorsezea, na Kopolu, on je stvarno bio fenomenalan... Onda, razni kantri pevači, ne znam, razne face, trpim razne uticaje (smeh). A u Beogradu, Vlada Divljan svakako, pa onda Cveja hokejaš, pa neki golmani i fudbaleri iz kraja, pa fudbaleri sa Marakane, to kad sam bio klinac...

U poslednjih desetak godina dosta je pravljeno filmova o Novom Beogradu, i o nekoj periferiji, i ti si radio ta 'Predgrađa'... Kao da fali film o centru grada, o ekipama sa Vračara, na primer, o mestima kao što su dvorište Dadova tokom osamdesetih godina. I ti si tamo 'visio'...  To mesto je  bilo kao neko interno gradsko jezgro, a s druge strane bilo je i dosta droge, raznih ludila... Možda bi mogao da se napravi i neki film o tim ekipama i takvim mestima po centru... Da li bi radio nešto na tu temu?

-Brate moj, ja nekako imam tu nesreću da me dosta ljudi vezuje za ta blejanja, a mimo svog tog blejanja mora ponešto i da se uradi...a ljudi tako dobiju utisak o meni...Mislim, ja taj fazon nikad nisam voleo, a i mislim da je sve to precenjeno. Jednostavno, ako sam nešto tu voleo, voleo sam ribe koje su se pojavljivale, i dobro, skupi se dobra ekipa i sve to. I ima stvarno fora i nekad se te fore koriste u filmovima, i to je sve super.... Ali mladi ljudi imaju tendenciju da to kapiraju kao ceo život, a to uopšte nije ceo život. To je nekako i zamka... Dvorište Dadova je specijalno bilo leglo narkomanije... Ali imali su fazone, i onda kada si klinac, onda ti je to... Sad više nije tako, nove generacije sad nemaju ni tu tradiciju, ni ništa, ko se upropastio pogrešnim mitom taj se već upropastio... Oni odmah znaju da treba da imaju pare tako da ne razmišljaju mnogo... Kao što sam ja bio heroj Luni Lu, tako su i meni neki likovi bili heroji kao, na primer, neki Tuta, jer sam video kako je brzo udario nekog tipa, ali to su neka merila vrednosti koja su mi sada strana ... Mogao bi da se napravi film o tome, to je sve zanimljivo, ali ja se sad bavim drugim temama, mislim, ako to neko dobro osmisli i dobro plati, ja ću to da radim, nema problema. Ali mene sad zanima da radim Izrael, Čečeniju, ratne zone, ili poratne zone, što me još više interesuje...

Ko je napisao grafit na Vračaru 'Ćirilo je kompijuter' ?

-To je devedesetih pisala jedna ekipa klinaca, s kojima sam se družio u to vreme. Kao, ja sam im rekao da pišu neke grafite, pa su se oni zajebavali i pisali to kao 'Ćiki je robot' i takve stvari, to je bio neki fazon...

Jedno vreme si s nekim sličnim ekipama snimao kamerom dešavanja po kraju, blejanja po ćoškovima...

- Pa da, snimali smo par blejanja u kraju, i pošto je ta ekipa postala deo Tehnokratije, onda su to oni puštali na njihovim rejvovima kao video radove... Jedan od tih klinaca je sada VJ za Cecu Ražnatović...

Kako ti izgleda Beograd posle 15 godina ludila? Šabani, kriminalci, polu-kriminalci...Dosta ih ima po gradu. Da li ti to smeta, ili ti je svejedno?

-Ma, nije mi ništa svejedno... Ali dobro, od Slobinog vremena sad je mnogo bolje... Što se tiče tih likova, uvek je to nekako bilo podeljeno, i onda, devedesetih, ti nisi mogao da naiđeš na njih osim ako nisu neki klinci u proboju, pa slučajno nalete na tebe. To je bilo nezgodno. Ali generalno, svako ima svoju publiku i slabo se meša, ok je sa te neke strane, ne dolazi do prelivanja svetova, ja sam zagovornik toga...

Dosta putuješ, veliki deo tvojih dokumentaraca i emisija je snimljen van Srbije.U Rusiji si snimao žurku svetskih lidera, u Americi: Memfis, Tupelo, Nešvil... U Argentini, Buenos Ajres, priča o fami koja prati Maradonu...Gde ti je bilo najbolje?

-Svuda je dobro, najviše slika imam iz Argentine, četiri albuma (smeh). Mada odlazak u Argentinu nije bila neka moja specijalna želja, hteo sam da imam emisiju na španskom, i nije trebala viza ... Buenos Ajres je super, ima dosta fudbala, lepih devojaka, veliki, ogroman grad, može svašta loše da ti se desi, ima dosta kriminala, ali je lep grad...

Pre desetak godina, živeo si u Danskoj oko 16 meseci, šta si sve radio tamo?

-Svašta sam radio, bio sam garderober u bosanskoj diskoteci, malo sam snimao za lokalnu televiziju, prodavao sam neke snimke dokumentarnim produkcijama, tu sam zaradio dosta para...Radio sam neke tri televizijske emisije, nešto o integracijama, pa nešto o danskim umetnicima srpskog porekla, pa kao neka paralela sa umetnicima odavde, i kako je Slobodan Milošević uticao na njihove živote...

Prvih šest meseci u Danskoj boravio si u izbegličkom kampu. Kakvo je bilo iskustvo?

-Meni je bilo zabavno, ali drugima nije baš bilo tako...Institucija političkog azila u Danskoj bila je takva da su vas stavljali u neke bivše kasarne ili sanatorijume, i stave vas sve zajedno, Albance, Somalijce, Srbe...Tamo dođeš, i onda te ispituju, ko si, šta si, razne fore...Ja sam korisno iskoristio vreme, učio sam jezike, pošto tamo nemaš šta drugo da radiš...Dobro, to nije pravi zatvor, pa da povremeno ne možeš da izađeš. Ali, pošto nemaš novca, a sve je skupo užasno, onda ti teško možeš da izađeš odatle osim ako nemaš neke dodatne izvore zarade, koje obično ne možeš da imaš, jer nemaš dozvolu za rad. Bilo je tu dosta kriminalaca koji su izašli iz zatvora, prekinuti su im procesi, pa ovo, pa ono, tako da to jeste neka vrsta laganog zatvora. Družio sam se najviše sa Belorusima, ali i sa ostalima, od svakog možeš nešto da naučiš, družio sam se i sa Arapima pomalo...Ali, najviše sa ljudima iz Istočne Evrope, sa njima se ipak najbolje razumemo...Bili su tu i neki OK momci bosanski Muslimani, bilo je i Albanaca iz Albanije i sa Kosova koji su OK, bilo je raznih...

Često pričaš o Rumuniji i Bukureštu. Snimao si neke stvari tamo, znaš rumunski...

- To volim, to volim...! Šta ja znam, čak sam imao neki video rad Buenos Ajres- Bukurešt, ta veza...Kršten sam u Rumuniji, sviđa mi se ta zemlja, žešće je egzotična. Bio je Čaušesku, komunizam, pa evo sad ta sloboda, a s druge strane, imaju taj treći svet, kao u Bangladešu, deca ulice... Kontracepcija tamo nije bila dozvoljena, pa su sva neželjena deca rađana, sve to mi je zanimljivo...Mada, Vlada Arsenijević mi kaže: 'Tebi je sve to super na nivou ludog turiste-snimatelja, ali tim ljudima nije dobro'. Sad mi je malo dosadilo da snimam siromaštvo, voleo bih da snimam manekenke, neki sjaj, glamur...Čisto malo za promenu.

Pišeš li nešto?

-Ma ne.... Imao sam neku ideju da napišem o Danskoj neku knjigu, ali evo sad je Vlada Arsenijević iskoristio neke moje priče iz Danske za deo svoje knjige, tako da je to dovoljno...

Šta slušaš od muzike u poslednje vreme?

-Duran Duran!!! I Deftonse... Totalno sam promašio, ovi sa radija B92 mi kažu.: 'Pa, brate, je l znaš kad smo mi njih puštali...' Ali dobro, ja retko slušam radio B92, tako da nisam čuo...

Šta ima novo kod tebe u Mirijevu?

- U Mirijevu, Šavija i Gaga (vođe navijača Crvene zvezde; prim.B.N.) i svi ...Bili smo sad na utakmici, i tako, super je...Kao i uvek, Zvezda i Ceca, to su ti teme u Mirijevu. A jako je Mirijevo i u Zvezdi i kod Cece, tako da imamo čemu da se nadamo, da ćemo jednog dana mi biti jaki (smeh)...!

Objavio sminker u 12. maj 2009 0:36:38 | 9 komentara

Hare Krisna

Miloš Blanuša (duhovno ime Madhva Muni) jedan od lidera Hare Krišna zajednice u Srbiji (objavljeno u casopisu Fame, autor: Bratislav Nikolic)

Sve je počelo kad sam bio srednjoškolac. Ma, ko će ga sad znati, smotaše me na brzaka. Šalim se, ja sam veoma oprezno prišao svemu. Mislim da postoje pitanja na koje ljudi često traže odgovore dok su još mladi. «Ko sam ja? Kuda idem? Koji je smisao egzistencije?...» Obično su mi ljudi govorili: » Ma, i ja sam se to pitao dok sam bio mlad i nezreo. » Ta pitanja se ponekad potisnu i postajemo odrasli, koji znaju tačno šta je potrebno raditi u životu, a detinja pitanja, o smislu, zamenjuju pitanja o tome kako uspeti. Tada ulazimo u trku sa svetom i sa sobom samim. U toj nemilosrdnoj trci ulažemo u obrazovanje, ugled, posao, tražimo sreću u uživanjima. Ko je zaista pobednik u toj trci ostaje nam da vidimo sami. Meni su ta pitanja dolazila i zadržavala se dugo. Sam nisam uspeo da pronađem odgovor. U sebi sam imao neku predstavu Boga, koji me je stvorio i koji me voli. Crkva mi je opet bila nekako strana, svaki kontakt sa njom bio je kroz sveštena lica koja sam doživljavao kao obične ljude, koji i sami trče trku ovog sveta. Moj najbolji drug iz srednje škole takođe je tražio slične odgovore, i više nego ja. On je nekako čuo za Hare Krišna koncert, a zatim i redovno počeo da odlazi u hram, a ja sam od neke devojke, kupio Bhagavad-gitu. (To vam je najsvetija knjiga za Indijce, koja veoma precizno raspliće misterije života i smrti, karme i reinkarnacije, odnosa izmedju Boga i duše.) Moj drug je bio oduševljen filozofijom i ljudima koji praktikuju takav duhovni život. Ja sam čitajući i slušajući njega počeo da vidim sve više i više smisla u svemu tome. Dobio sam odgovore koji su me raspametili. Tada sam poželeo da promenim sebe, da promenim ceo svet. Međutim skeptičan i oprezan koračao sam veoma odmereno i sporo, tako da sam se prvo dobro upoznao sa indijskom filozofijom i duhovnošću, prihvatio vegetarijanstvo pa čak i počeo sa molitvom (mantranjem: Hare Krišna Hare Krišna, Krišna Krišna Hare Hare, Hare Rama Hare Rama, Rama Ram Hare Hare). Sve to, pre nego što sam se usudio da dodjem na prvi nedeljni program u čuveni hram u Ćustendilskoj ulici, na Karaburmi. Otkrio sam jedan drugi svet, fenomenalne ljude, stvarno, stvarno dobru hranu, osećaj da radim ispravnu stvar, da sam ispravan Bogu. Muzika, mirisi, filozofija koja je išla dublje i dalje od ostalih koje sam poznavao. Veliko olakšanje, kad sam počeo da gubim strah i teskobu, kada sam počeo da više služim druge umesto sebe. Konačno je nešto imalo smisla. Tu je, naravno, bilo dosta i moje nezrelosti. Prijalo mi je što radim nešto sasvim drugačije i što sam kao buntovnik. Ali,u stvari, velika snaga je dolazila iz čistog života i molitvi... Kasnije nam se priključio moj «drugi najbolji» prijatelj. Onda moja tadašnja devojka i njena prijateljica, pa moj najbolji drug iz osnovne škole, pa njegov drug… Sada sam okružen divnim ljudima koje poznajem jako dugo i sa kojima se družim i razumem i koji mi puno znače... ...Otac mi je umro pre nego što sam upoznao Hare Krišna pokret. Kada je majka saznala da nedeljom idem u hram bio je to priličan šok za nju. Pitala se, gde li je ona, još kao prosvetni radnik, pogrešila sa mnom. Prva stvar koju je uradila jeste da je probala da pronađe da li postoji ikakva veza Hare Krišne i raznih opasnih sekti, satanista i kriminalnih grupa. Tu joj je malo laknulo, jer se bojala najgoreg. Onda je i sama odlazila u hram da bi se upoznala sa čim ima posla. Brinula se kako ću završiti i od čega ću živeti, kako ću sebi obezbediti penziju, da li ću osnovati porodicu… da li ću biti srećan u životu. Meni je stvarno žao što sam je nasekirao i oduševilo me je koliko je bila hrabra i zrela. Ja sam je stalno posećivao i zvao, za svih pet godina mog monaškog života u hramu. Nije joj bilo lako ni kako to da objasni prijateljima i kolegama. Ja sam sa druge strane ubeđen da radim najispravniju moguću stvar, najčistiju i najlepšu. Ja bih svaku priliku u susretu sa okolinom iskoristio da spomenem i to da sam Hare Krišna. To bi nekad izazvalo da se oni malo štrecnu ili prepadnu, ali i da se obraduju i podrže me. Moja logika je bila da kad ljudi vide da sam ja normalan zdrav i pozitivan neće ih toliko uplašiti to što nisam po društvenom klišeu. Moja majka je sada naklonjena Hare Krišna pokretu, kada imamo letnji kamp, voli da se druži sa mojim vršnjacima, a pogotovo sa njihovom decom. Prošle godine smo hteli da je povedemo u Indiju na mesec dana, ali joj zdravlje nije dozvolilo. Sada kada sam se oženio i ekonomski zbrinuo njena zabrinutost je nestala. Mislim, skoro nestala. ...Da nisam ušao u Hare Krišna zajednicu, verovatno bih studirao fotografiju ili psihologiju, čak nekad pomislim da se upustim u to. Interesantno je da nekoliko mojih prijatelja koji su u mladosti svoje najbolje godine posvetili duhovnom životu, sada završavaju fakultete u svojim 30tim godinama. Veoma su dobri studenti, ali niko od njih nema gorčinu u sebi zašto nije studirao kad je bio mlađi. U okviru našeg pokreta, na zapadu postoje Vedske akademije gde možete steći obrazovanje na polju indologije, sanskrita, vedske psihologije i slično. A na čuvenim univerzitetima u sličnim oblastima predaju profesori koji su iz Hare Krišna pokreta. Lepo su nam i u hramu govorili kako je važno završiti školu i fakultet. Meni je predsednik hrama rekao, dok sam još završavao školu, a svakodnevno dolazio u hram, kako sada treba još boje da učim i da budem odličan učenik. Međutim, ja sam tada samo imao na umu kako da što pre završim četvrtu godinu i da pređem u hram da živim. U našem pokretu zaista ima izuzetno nadarenih i sposobnih ljudi, međutim ja sam gajio buntovnički mentalitet prema sistemu u kome sam živeo, a samim tim i prema obrazovanju. Naravno svom detetu ću pružiti sve mogućnosti da se obrazuje u oblasti koju želi. ...Moja supruga i ja upoznali smo se u hramu, a našu vezu smo započeli u ona nesretna vremena, spremalo se bombardovanje, a naš hram je bio pred zatvaranje (ekonomska kriza je i nas sustigla). Evo baš 18. avgusta slavimo desetogodišnjicu naše veze. Čak i ako mojih sedamnaest godina rada i truda za Krišnu ne vredi ništa, onda je vredelo to što sam upoznao moju suprugu. Sada živimo u Zemunu, često putujemo i organizujemo različita dešavanja vezana za naš pokret u Srbiji. Glavna takva stvar nam je organizovanje kampa na Fruškoj Gori. ...Naravno, razmišljamo da jednog dana imamo decu. Mislim da će nam to uneti najpozitivniju promenu u život. Baš se moje žena sekira da li će naše dete imati problema u školi kada se bude saznalo koje su mu veroispovesti roditelji. U Srbiji i naša deca idu kao i sva druga u škole i obdaništa. Moja lična taktika jeste da dete preplavimo ljubavlju i razumevanjem, da ono postane stabilna ličnost, pa nek onda odluči kojim će putem ići. Nek proceni koliko nama vredi to što praktikujemo duhovni život. Naša dela su glasnija od naših reči. Propovedati detetu, sputavati ga i nametati mu ubedjenja je recept da ono, u pubertetu i u fazi osamostaljenja, iz sve snage odbaci sve ono što nije bilo njegov izbor. Naravno lako mi je da sada iz ove pozicije mudrujem, videćemo kakav ću otac biti. A što se iskustava tiče, kod nas još nema u tolikom broju Hare Krišna druge generacije koji su sada odrasli, ali u Americi već postoji i treća generacija. To su uglavnom nadareni slobodoumni ljudi kojima je duhovnost velika radost. Interesantni su primeri dece koja su nastavila da se bave duhovnim životom iako su na primer, njihovi roditelji odustali od njega. Smešno je da nam je u Srbiji prilepljena etiketa da smo zatvoreni i da je teško otići iz našeg pokreta. Moje iskustvo je da teže je ostati na duhovnom putu nego od njega odustati. Kod nas, iznenadićete se, ima ljudi svih generacija i društvenih slojeva. Tu su arhitekte, pravnici, lekari, profesori, prodavci, muzičari, slikari, slavne ličnosti, (studenti, đaci, milicajci…). Najmlađi su nam oni tek rođeni, a najstarija je možda bila moja baka koja je nedavno preminula (u svojoj osamdesetoj). Ona je pre petnaestak godina, iako stara i slaba, prihvatila u srcu put ljubavi prema Bogu. Dok je još mogla dolazila bi ponekad u hram i volela je bhakte (one koji su posvećeni Bogu, Krišni) i indijsku vegetarijansku kuhinju. Iako je imala slab vid i samo osnovnu školu, marljivo je čitala sve naše knjige, a znala je da me zapanji svojim mudrostima. Od poznatih? Ja ću samo nabrojati ljude koji su poštovali Krišnine reči, a to je Bhagavad-gita, koja je deo čuvene Mahabharate. Nju su proučavali Ajnštajn, Herman Hese, Jung, Šopenhauer, Emerson, Gandi, Tesla, a u savremenom svetu Hare Krišna maha-mantru su pevali Bitlsi, Sting, Boj Džordž, Erik Klepton, Vlatko Stefanovski, Nina Hagen i mnogi drugi. Čak je i Bajaga zapevao: » Hare Rama Hare Krišna!» Najpoznatiji poštovalac Krišne bio je Džordž Harison koji je puno pomogao našem pokretu i koji se u poslednjim mesecima svog života potpuno povukao u molitvu. ...Muzika ima važan udeo u celoj priči. Da podsetim, grupa Nityananda je zaista bila hit, i po Srbiji je okupljala na svojim kocertima i po 5-6 hiljada ljudi. Mislim da su ti koncerti uplašili razne isterivače duhova (ljude koji se bore protiv sekti) jer se mogao steći utisak da je čitava publika, u stvari, grupa sledbenika. Međutim, ljudi su, prosto, voleli lepu atmosferu, dobru muziku i vesele muzičare. Takva vrsta muzike se u to vreme nije baš mogla čuti bilo gde, čak i na nivou Evrope. Instrumenti su iz Indije, mridanga je glineni bubanj, sitar, vina, eseradž i sarot su žičani instrumenti.., bambus flauta, svarmandal nešto poput citre. Naravno, nije poenta bila samo u tim instrumentima, same pesme su molitve ili mantre koje uzdižu svesnost. A i pevačica je bila izuzetna i dalje se bavi ovom vrstom duhovnosti, jedino što je u drugoj fazi života kada joj nije do nastupa. A ostali članovi su tu i tamo po belom svetu, neko manje, neko više povezan sa Krišnom. Sada imamo dosta skromniji bend "Vrađa Mandala", koji pored duhovne muzike nudi i intimniju atmosferu i spontanost. Dosta ljudi dolazi na naše koncerte, ali ne sa namerom da se pretvore u Hare krišnijevce, što mi ni ne namećemo, nego radi zaista lepog doživljaja... ...Osamdesetih godina bio je popularan taj hram u Šumatovačkoj, na Neimaru.. Međutim, vremenom je postao pretesan, pa smo se preselili u Ćustendilsku ulicu. Tu su nedeljni programi bili veoma posećeni. Svirala je grupa «Nityananda» koja je osvajala svakoga. Bilo je aktivno i dobrotvorno društvo koje je nahranilo stotine hiljada ljudi (uglavnom dece i izbeglica), štampale su se i prodavale knjige, od Subotice do Prištine, a u hramu su stalno održavana predavanja i seminari, toliko nas je tamo živelo da nije bilo mesta da primimo još ljudi. To je za nas bilo zlatno doba... Često žalimo što tada nismo uštedeli novac i sami izgradili neki objekat, a ne da smo večito podstanari. U to vreme ja sam putovao i prodavao knjige o Krišni, mada sam dve godine radio i u pekari našeg dobrotvornog društva. Verovao sam da su to najbolji načini da utičemo na društvo da prihvate duhovno znanje. Taj polet smo videli još i kod partizana (bar na filmu), a mi smo bili srećni da radimo za viši cilj. Paralelno smo radili i na sebi. Uvek je prisutna i ta unutrašnja borba protiv pohlepe, zavisti, gneva, ponosa, požude itd. Samo da spomenem da ovaj Hare Krišna pokret koji se širi zapadom, ima duboke korene u Vaišnavskoj tradiciji dugoj preko pet hiljada godina. Iako neko može protumačiti naše veselo pevanje i šarenilo, kao nešto pomodarsko i površno, reč je najstarijoj monoteističkoj religiji koja u svetu broji nekoliko stotina miliona(!) sledbenika. Da se vratim na Beograd. Devedesetih se situacija pogoršavala i netolerancija prema neortodoksnim kulturama je rasla. Napadali su nas na ulicama, a jednom su naouružani divljaci upali u naš hram. Naši članovi su sve više odlazili u hramove širom sveta, ko je gde uspeo da dobije vizu. U jednom trenutku više nismo mogli da pokrivamo troškove održavanja tako velikog hrama. Sada, naš pokret čine porodični ljudi koji rade, imaju decu, žive u vašem komšiluku ili možda rade kao vaše kolege. Svoje duhovno opredeljenje uglavnom skrivaju da bi izbegli osude, neprijatnosti a možda i gubitak posla. A ono malo naših monaha otišlo je u Indiju i Ameriku, tako da je sada naša slika sasvim drugačija. I dalje povremeno organizujemo koncerte, koji su dobro prihvaćeni, ali na ulicama više ne pevamo, za razliku od ostalih evropskih zemalja. ... Ima nas u Srbiji oko 300-400, a većina je u Beogradu i Vojvodini. Već preko dve godine funkcioniše skroman hram blizu centra Beograda. Tu se okupljamo tri puta nedeljno i ne dižemo veliku galamu. Hranimo se lakto-vegetarijanski, znači ne jedemo meso, ribu i jaja. Jedemo mleko i mlečne proizvode. Ideja takve ishrane nije samo zdravstvena, već se radi i o samilosti. Ne ubijati nikoga radi prehrane. Bar ne ako nam život nije ugrožen. Ne intoksiciramo se bilo pušenjem, alkoholom, kafom, a kamoli nečim težim. Uglavnom bojkotujemo i koka-kolu. Najstriktniji sledbenici upražnjavaju seks samo u braku za svrhu dobijanja deteta. Seks izvan braka nije dozvoljen. Imamo visoke principe, ali ih sledimo dobrovoljno. Glavna poenta nije ni u celibatu ni u vegetarijanstvu, već u čistoći srca i iskrenoj molitvi... ...Jeste, priča se za nas da smo destruktivna sekta, da kod nas dolaze narkomani i ljudi sa psihičkim problemima...Čak je pisalo po dnevnoj štampi da smo: «Državni neprijatelj broj jedan!» . Nama su često pripisivani takvi atributi, a mediji su nas pretvorili u monstruma koji hara Srbijom (i jede malu decu). Puno mitova se ispredalo o nama i to nas je mnogo pogađalo, sve dok više nije postalo izlizano, pa čak i smešno. Ja ne tvrdim da su naši članovi nebeski (mada se za neke zaista može reći da blistaju) i da su svi od reda primerni, ali pisati o nama ono što se provlačilo po žutoj štampi i po emisijama, tipa: «lovci va veštice», je stvaro neukusno i nekorektno. Pa, ako smo mala verska zajednica u Srbiji, u Indiji smo deo većine. Zar su brojevi ti koji treba određuju nečiju verodostojnost. U Indiji nikome ne smetaju pravoslavni Indijci, (kojih ima u jednom delu Indije) niko im ne govori da su sekta. U Srbiji je, kad je u pitanju Hare Krišna, sve ozbiljno počelo osamdesetih, iako je bilo nekih sledbenika i krajem sedamdesetih. Kao verska zajednica smo registrovani 1989. godine... Naša su vrata otvorena za sve. Možda je sedamdesetih godina u Americi naš pokret privukao mase hipika, koji su napustili drogu, ali slika nije takva danas u Srbiji. U vreme kada sam se ja priključio motiv ljudi je bio više revolucionaran: «Hajde da promenimo svet na bolje!», kao alternativa sumornom materijalističkom životu (u Srbiji). Danas nam dolaze ljudi koji traže duhovnost kako bi upotpunili svoj život. Retki su slučajevi da je neko danas spreman da napusti, obrazovanje, porodicu, domovinu da bi se potpuno posvetio duhovnom životu. Niti mi to propagiramo. Čak je i naš osnivač Šri Šrimad Bhaktivedanta Swami-Prabhupad, koji je osnovao Hare Krišna pokret na zapadu, govorio kako se ne trebamo ničeg specijalno odricati, samo trebamo dodati Krišnu u svoj život. Mnogi Hare Krisna sledbenici koje znam su u inostranstvu i vise se ne sekiraju oko toga kako sredina prihvata njihovo ubedjenje. Iako sam imao dosta prilika da napustim Srbiju, ne zelim to.Ja mislim da Srbija ima srca i potencijala da se razvije u jedinstvenu, ineresantnu i otvorenu zemlju. A Hare Krisna pokret ce uvek biti kao neki B12 vitamin koji ce u jako malom procentu postojati u svakoj sredini i davati joj pozitivan doprinos. Ne plasite se, taj B12 nikad nece zavladati Srbijom. ...Svakog leta pravimo Hare Krišna kamp u Srbiji. Već desetak godina ih organizujemo, a poslednjih pet na Fruškoj gori. Zna da nam dođe i preko 300 ljudi. Otprilike pola su naši, a ostalo su gosti iz Hrvatske, Bosne, Makedonije i Slovenije, mada bude i Engleza, Nemaca, Švajcaraca, Australijanaca, Amerikanaca, Indijaca… Prošle godine je i njih šestoro iz Irana htelo da dođe, ali su naše vlasti bile sumnjičave i nisu im izdali vize (iako su svi već imali šengen vize). Na kampu imamo oko šest-sedam predavača i različite seminare. Ove godine nas je pored ostalih veoma duhovnih, oduševio i seminar o empatijskoj komunikaciji. Takav seminar se na zapadu skupo naplaćuje, a ovde je sve bilo u sklopu veoma pristupačne cene. Bilo je tu i indijskih tradicionalnih venčanja, pozorišnih predstava i skečeva (eto volimo da se šalimo i na sopstveni račun). Kuvali smo najraznovrsnije vegetarijanske obroke inspirisane indijskim receptima. Naravno bilo je dosta pesme i plesa i mnogo pozitivne energije. Tradicionalno posetio nas je i ambasador Indije. Ove godine je ponovo bio najbolji kamp do sada. To nam se u poslednje vreme stalno dešava. Iako postoje slični kampovi i u ostalim zemljama, kod nas je još uvek prisutan duh bratstva i jedinstva. Niko nije profitirao ni jedan dinar za posao koji je obavljao na kampu. Desetak kuvara kuva za 200-300 ljudi, desetine ljudi seckaju povrće, imamo i nabavljače, recepciju, prevodioce, pekare, dekoratere... i sve to ide na čist entuzijazam i predanost. Zbog toga svi, posle, cele godine prepričavamo događaje sa kampa. Srbija zaista ima šarma koji okuplja ljude na različitim nivoima. Moderna omladina okuplja Evropljane na Exitu, narodnjaci privlače i strance na Guču, a u svetu Hare Krišna naš Goranga kamp dovodi ljude na Frušku Goru. To je zaista događaj koji se pamti. Te kampove ne reklamiramo i ne pozivamo ljude sa strane jer je ideja da naši članovi dobiju duhovna iskustva, da se obrazuju i učvrste u veri... ...Ima nas nekoliko koji vodimo pokret u Beogradu i Srbiji. Demokratski se dogovaramo i delimo odgovornosti. Pored tih aktivnosti svako od nas ima svoj posao, porodicu i život. Najbitniji deo duhovne prakse jednog Hare Krišna sledbenika je molitva. Ta molitva je mnogima poznata iz filmova i pesama: " Hare Krišna, Hare Krišna, Krišna Krišna, Hare Hare, Hare Rama, Hare Rama, Rama Rama, Hare Hare". U nekom slobodnom prevodu ona znači: «O Gospode, molim Te, uključi me u tvoju službu!». ...Supruga i ja smo dosta putovali poslednjih godina.Sada mislim da je krajnje vreme da se malo skrasimo na jednom mestu. Prošle godine smo bili četiri meseca u Indiji, a planiramo da još jednom odemo ove godine. Inače, voleli bi da se preselimo u prirodu i da imamo bašticu neprskanog povrća i lepu atmosferu za podizanje dece. U nekim evropskim zemljama već postoje Hare Krišna eko-sela gde se uzgaja organsko povrće, a ljudi žive jednostavan i čist, a uzvišen, život. U vremenima sveopšteg zagađenja i stresa života u velikim gradovima, ta ideja nam je veoma privlačna.

Objavio sminker u 27. april 2009 0:45:04 | 13 komentara

Dr. Iggy

Dr Iggy – kralj domaćeg densa

Autor: Bratislav Nikolić ( objavljeno u casopisu Fame)

-U nekoj teretani na Bulbuderu, tamo 91' godine, upoznao sam tipa po imenu Sveta. I tako dok smo vežbali, u neobaveznoj priči, ja sam mu izrecitovao neki svoj tekst, njemu se to dopalo, i predložio mi je da odemo i snimimo pesmu. Tad smo slušali Euro-beat muziku, Dr. Alban, 2 Unlimited, Snap...Tako je sve počelo. Na muziku pesme Rhythm Is a Dancer od Snap-a, ja sam odrepovao nešto, i tu je prste umešao moj kompozitor Zlaja FMB (koji je radi sve moje pesme). On je tu nešto još odsvirao, da ne bude da je totalno maznuta matrica... I ispala je pesma 'Zašto ja?'. Prva moja demo stvar. Pesma se puštala na tadašnjem Studiju B, u emisiji Teenage TV, koju je vodila tada jako mlada Ivon Jafali. To se vrtelo tamo, i ja sam terao moje prijatelje i rođake da glasaju za mene, da šalju pisma, i to je bilo nedeljama prva stvar na top-listi. Tada sam imao malo dužu kosu, princ Valijant frizuru, bio sam sladak klinac, i devojke su se masovno ložile na mene... Tek par godina kasnije su došle ostale stvari. Moj producent Zlaja je 94' godine živeo na Medaku, i jednom je u trolejbusu broj 29 video neku devojku, svidela mu se i počeo je da zvižduće neku melodiju, i onda kad je došao kući snimio je to na kasetofon, i uspeli smo da tu melodiju snimimo u studiju. To je bila stvar 'Oči boje duge'. Onda sam našao sponzora koji mi je finansirao album ( to je bio ćale od mog ortaka), ja sam mu vrlo brzo vratio sve pare, jer sve je krenulo ka astronomskim visinama... Album 'Oči boje duge' je izdao ITV Melomarket, i to se prodavalo 'ludački'. Imali smo neki dogovor da dobijam pola marke za svaku kasetu, i jednu marku za CD. Trebao sam da dobijem po nekoj mojoj proceni oko 200 hiljada maraka, a ja sam dobio nekih desetak hiljada ... U svakom slučaju, čim je izašla 'Oči boje duge', postala je hit, i dan danas je legendarna, i dan- danas se traži... Tekstove nisam ja pisao, ali su imali veze sa mnom, dosta tih pesama su bile autobiografske. Sve se jako brzo dešavalo, ja tada nisam bio svestan, a ni spreman za svu tu popularnost. Nisam znao ni kako da se ponašam, ni šta da radim, sve me je to dočekalo jako nespremnog, bio sam jako mlad. Onda je 95' godine usledilo gostovanje na Cecinom koncertu, u hali Pionir, pred 10 hiljada ljudi. To je bilo neverovatno, tigar je bio u kavezu na bini, fenomenalna atmosfera, fenomenalna scenografija, mnogo novca je tu bilo uloženo...Arkan je bio živ, stajao je iza nje. Nisam imao tremu, jer sam već pre toga nastupao sa Džejom po velikim halama u čitavoj zemlji,tako da mi je sve to bilo normalno...Ali, ja nikad nisam bio 'narodnjak' i ako smo stalno bii povezivani sa njima. Mi smo bili pioniri u toj takozvanoj dens muzici, Funky G, Đogani, Moby Dick, Tap 011...Međutim, nije bilo prostora za nas na televizijama. Nije bilo emisija sa zabavnom muzikom. Bila je ta televizija Palma koja je puštala narodnjake, i oni su nam dali da se pojavljujemo... Jednostavno, takva su vremena bila.Ali, ja sa narodnjacima nikad nisam koketirao, i moja muzika nema nikakve veze sa tim, osim što imam dosta prijatelja među ljudima na estradi. Možda bi sa Džejom napravio neki duet, jer mi je on jako dobar drug, ali otom- potom. U tom periodu sam stvarno 'žestoko' zarađivao, ali nedovoljno 'žestoko' u odnosu na današnje vreme kako ljudi zarađuju. Danas su drugačije cene, drugačija je postavka svega. Tada je bila plata 20 maraka, i tad kad ti nekom kažeš da si uzeo za nastup 500 maraka, on se hvata za glavu, ali to je, na primer, vredelo 2 hiljade maraka. Ja nisam naplatio dovoljno, kad pogledam kolko ljudi zarađuju danas na mega-hitovima. Ja ni u ludilu nisam mogao da zaradim taj novac. A toliko sam bio popularan, da sam pevao svaki dan u nedelji. Ponedeljak,utorak, sreda,četvrtak,petak,subota,nedelja.I tako bez prestanka mesecima. Moraš da budeš mnogo velika zvezda, da si mnogo jak, da imaš neviđene hitove, pa da možeš da pevaš svaki dan po diskotekama. Evo, zakaži danas tezgu nekome u ponedeljak, utorak...neće doći niko. To su bila luda vremena. Ja sam trošio na gluposti pare, kupio sam jahtu koja je bila 'žestoko' skupa, koja je trošila 50 litara na sat vremena. I iživljavanja na moru je bilo... Ali, ja nisam uopšte u tom fazonu, ja sam dosta skroman tip, i vaspitavan sam u potpuno drugačijem duhu, i to je za mene bilo sve novo. A nisam imao pametnog savetnika,bio sam nezreo sa svojih 24 godine. Da mi je neko tad rekao kako i šta treba, ja bih danas imao 4-5 stanova u Beogradu, i završio bih posao za sva vremena. Ja na žalost nisam uspeo da se snađem. Nešto je ostalo, doduše, ali to je vrlo,vrlo malo. Bio sam jako popularan među devojkama, dolazile su kod mene kući da se slikaju,tražile autograme...Ali, nisam vaspitavan tako da to zloupotrebljavam. Međutim, kad mi se neka devojka sviđala,sa njom sam bio u vezi, i tu je bilo sve kako treba. Ja imam specifičan ukus, mnogo toga mora da se poklopi da bi mi se neko dopao. To je bilo grozno vreme, beda, male plate...Ali ta muzika je bila nešto najbolje što je ostalo iz tog vremena. Nas su povezivali da smo režimski pevači, ali ne znam zbog čega. Meni lično niko iz tadašnje vlasti nije ništa pomogao, niti mi je dao nekakve pare, ja apsolutno nikakve veze nisam imao sa njima. Mi smo bili prepušteni sami sebi. Znam da me mnogi iz tih takozvanih urbanih krugova doživljavaju kao simbola devedesetih godina u Srbiji. Na primer, jako su me povredili ljudi sa TV B92. Trebalo je da igram fudbal sa mojim drugarima Dekijem Pantelićem i Andrejom Kujundžićem, u emisiji FK Tehničari, koja je išla na toj televiziji. Deki je 'devedesetdvojci' poslao spisak igrača koji će igrati, i oni su mu rekli da moje ime briše sa spiska, jer je meni zabranjeno da se pojavim na B92. Mene je to dosta zabolelo, jer ja nisam nikog ubio, pokrao,uneredio, unakazio...I oni nemaju apsolutno nikakvog razloga da se tako ponašaju. Marija Milošević je devedesetih držala Košavu, i puštala je moje pesme, ali nije puštala samo moje, puštala je sve što je bilo aktuelno u to vreme. Niti sam se družio sa Marijom, niti sa Markom...Ja prosto nisam bio njihov nivo, imao sam suviše malo para da bi se oni družili sa mnom. Znao sam ih lično, upoznao sam ih na nekim manifestacijama radija Košava, ali tu nisam bio samo ja,bili su i razni drugi pevači, glumci... A, to što neki misle da sam ja simbol devedesetih, ok, ja se ponosim time. Ja sam obeležio jedno vreme. Kriminalci su u to vreme bili svuda oko nas, ne samo oko mene. Oni su držali većinu diskoteka gde smo nastupali, i nismo mogli da ih se oslobodimo. Ali, ja se sa njima nisam ni družio, ni pio piće, niti bilo šta... Ja sam imao svoju ekipu sa kojom sam se viđaoo, a ti momci nisu kriminalci. Moji tekstovi su ljubavni, i na osnovu toga se može videti da sam ja emotivan čovek. Mislim da niko nije imao više nastupa od mene u tom periodu.Nastupao sam oko 1200 puta, a računaj da pet godina ništa nisam radio. (Mlađi brat mi je pre par godina umro od raka, i za sve vreme njegove bolesti se nigde nisam pojavljivao.) Mnogo sam putovao, mnogo sam radio...Sve te zemlje zapadne Evrope sam prešao uzduž i popreko. Imam kod kuće spisak svih diskoteka gde sam pevao po svetu i koliko sam para zarađivao... I to je cifra nenormalna. Ali, sad se pitam :' Iggy, gde su ti te pare?'. Poslednji moj nastup je bio letos na Adi Ciganliji,u jednom klubu,bilo je oko hiljadu ljudi. Baš na tom koncertu, ispred bine je bio neki mali -verovatno pijan- klanjao mi se sve vreme! Kaže mi koleginica iz grupe: 'Iggy, vidi ovaj ti se klanja!'. Šta da kažem? To su neke situacije koje će današnji pevači teško doživeti. Ja sam mnogo puta u životu doživeo izlive takve histerije i euforije kakve mnogi ne mogu ni da sanjaju. Evo, bas smo skoro bili u Makedoniji, na samoj granici sa Kosovom, neka mala diskotekica na otvorenom, neko selo...Pitam gazdu: ' Jel, zna neko za mene ovde?' kaže on: 'Sad ćeš da vidiš...' I dok smo mi sedeli u kancelariji i večerali, posle sat vremena u diskoteci 'ludnica', 500 ljudi... Nastup je bio ludilo, svi su skakali, pevali, tražili pesme na bis...Nisam mogao da verujem! Ajde autogrami, ajde slikanje...Bio sam presrećan, i to nikad neću zaboraviti. Ja sam nešto potpuno iskreno, pošteno, i to ljudi osete. Ljudi mi prilaze, svi me znaju... Kad trčim na Adi (ja sam sa Banovog brda, pa mi je blizu), bar desetak puta čujem kako komentarišu,'Evo ga, Dr . Iggy!'. Inače, ja sam završio školu za fudbaskog trenera, i radio sam u nekim nižerazrednim klubovima, ali u fudbalu je prava mafija, tako da ću se ipak ponovo posvetiti muzici. Najvažniji nastup u životu mi je bio solistički koncert, 22.novembra, na moj rođendan, u Sava centru. Četiri hiljade ljudi je đuskalo i pevalo sa mnom sve vreme. Znali su sve pesme od A do Š. Gosti su mi bili Duck i Funky G. Bilo je fenomenalno. Čak je bilo direktno uključenje na televiziji Pink, kao da igra reprezentacija... Sad me više niko ni ne zove sa Pinka, umesto da me pozovu u neku emisiju, pa da me pitaju: 'Gde si Iggy, gde si bio, što te nema..'. Ali, ja neću nikog da molim, ako me pozovu, pozovu. Od novije muzike sviđa mi se ovaj moderan dens, Yves Larock ... Kod nas Beogradski sindikat, i ako to nije moj fazon.Volim Đusa, Ilu, CYA-u ... Sa Đusom, koji mi je dobar drugar, možda i napravim neku stvar, nek se spremi... Prvi i osnovni razlog zašto se dens muzika iz devedesetih danas vraća je nedostatak kvalitetne zabavne muzike. Ali, mi nemamo nikakav pristup televizijama, oni nas gledaju kao režimske pevače iz devedesetih... Evo, ova pevanja na Trgu za Novu godinu. Stalno se isti ljudi pojavljuju, sve članovi i simpatizeri Demokratske stranke. Zašto nas nikada ne pozovu? Zašto ne postave jednu binu 'devedesete', i da gradske vlasti nama debelo plate, kao što plaćaju drugima...Ali, ja ću dokazati njima, ponovo ću postati popularan i biću ponovo najači, pa da vidimo šta će onda grad i država da kažu na to.Do naroda će uvek doći dobre pesme. I evo sad klinci od 16,17 godina, slušaju i tehno,trens, narodnjake...Ali, kažu mi da naš dens iz devedesetih nikad ne može da im dosadi. To je za mene najveći kompliment. Tu su Dobar,loš,zao, Baki B3, Ivan Gavrilović, grupa Energija... Imali smo nekoliko zajedničkih žurki prošle godine, ali ja sam shvatio da mogu da radim sam. Sad sam uradio remix Oči boje duge, i plan mi je da se malo krene u promociju Best Off-a, koji upravo izlazi u Srbiji. Do Nove godine planiram da izbacim potpuno novu pesmu , još ne znam u kom će fazonu biti. Verovatno će biti neki spoj ovog modernog hause fazona i onog densa od pre petnest godina. Na proleće bi trebalo da se pojavi novi album, i obećao sam ljudima da ću napraviti jednu pesmu koja će biti kao iz devedesetih. Rekao sam mom kompozitoru, da sedne i zamisli kao da je u devedesetim, i napravi stvar potpuno u tom fazonu, Euro -dance klasičan.

Objavio sminker u 27. april 2009 0:42:05 | 2 komentara

begging

 Leto 1995 god. Dolazim na Krit da nađem posao, nije mi prvi put, dolazio sam tamo i ranijih godina. Međutim, stigao sam u jeku sezone, i nisam mogao da se snađem. Prosto, već je bilo puno šljakera na crno, jer turistička mesta su svima primamljiva. Ostajem na Kritu nedelju dana kod ortaka na gajbi, zadužujem se, jer trošim, a ne radim, i polako me hvata panika. Zovem drugara koji je u Atini već neko vreme, i on me ubeđuje da se pokupim i dođem kod njega. Kaže da ima posla samo tako. Normalno, spakovao sam stvari i krenuo na brod. U Atini me čeka šok, taj ortak mi nudi da radim isto što i on, a to je begging ili žickanje, prošnja ...Posao se sastoji u tome, da se svako veče obilaze kvartovi sa pregršt kafića, i da se prilazi od stola do stola sa papirićem na kojem je napisana ’molba’ na grčkom. Tako se traži kinta. Nisam imao mnogo vremena za razmišljanje, jer svakim danom dugovi su mi rasli, i ja sam pristao. Ortak je zarađivao na begingu oko 100 maraka za veče, i meni je to bilo jako primamljivo, s obzirom da se radi samo dva sata. Posle ću shvatiti koliko su zajebana ta dva sata. Bilo kako bilo, trebalo je platiti hotel, hranu, a i vratiti dugove. Tako da sam krenuo sa poslom isto veče čim sam stigao u Atinu. Neki Grk- koji je živeo sa nama u hostelu- mi je sastavio cedulju na grčkom i na njoj je pisalo, 'Ja sam siromašan student iz Beograda, molim vas pomozite mi da završim fakultet.' Negde oko osam-devet sati uveče, nas tri ortaka smo se skupljali u sobi hostela, da bi se pripremili za 'šljaku'. Priprema se sastojala u cirkanju Metaxe i 'duvanju' , da bi ubili tremu. Onda svako sebi odredi kvart gde će to veče da žicka, i svako kreće na svoju stranu. Prvo veče sam sa Omonije ( gde smo živeli) otišao taksijem u deo grada koji se zove Kipseli. Onako urađen od alkohola i vutre, dolazim na odredište.Desetine kafića, vrvi od ljudi, sve bašte su pune.Nisam smeo mnogo da razmišljam, nego sam samo krenuo da radim. I posle oko 45 minuta uzeo sam 50 maraka, i vratio sam se nazad u hostel. Sećam se da sam tada pomislio da je to najteži posao na svetu. Ideš od stola do stola, i praviš paćeničku facu da bi ti neko udelio koju drahmu. Ljudi svakako reaguju, neki te oteraju u majčinu, neki se sažale i daju ti, ali sve vreme dok sam to radio osećao sam neviđen bedak koji prosto ne može da se opiše. Da nisam bio na alkoholu i travi, ne znam kako bih to podneo...OK, nisam imao izbora u tom trenutku, i rešio sam da bez obzira na sve nastavim sa tim. I 'radio' sam tako sledeće dve nedelje svako veče, i to uvek neki drugi kvart, i uvek nacirkan i naduvan. Svo to vreme, bio sam u lošem fazonu, jer ceo dan ti prođe u čekanju večeri i razmišljanju kako da se ceo bedak tog posla nekako psihički preživi. Uzimao sam u proseku za veče između 70 do 100 maraka, sve u zavisnosti koliko ima kafića u određenom kvartu. U početku sam mislio da ću moći fine pare da uštedim, međutim, sve mi je odlazilo vrlo brzo, i jedino sam uspeo da plaćam troškove života i da vratim dugove... Retki lepi momenti su bili odlasci na bazen koji je bio na krovu jednog hotela u centru grada. To je bilo fenomenalno, dole na ulici haos, automobili, usijan beton...A na bazenu milina, otvoreno nebo, gotivna atmosfera. To me je opuštalo, bar na kratko. U svakom slučaju, sve je to bilo interesantno iskustvo, pogotovo kada posmatram iz današnje perspektive.

Objavio sminker u 27. april 2009 0:36:18 | 0 komentara